Podrazumeva se da ćemo retko dobiti tačan prikaz stvarnosti od korporativnih medija, što je, uostalom, razlog zbog kojeg nezavisni mediji postoje. Privrednici Džems i Džoan Moriarti su izbegli zarobljavanje od strane terorista Al Kaide tokom revolucije u Libiji 2011. godine.

Sponsored Links:

Morijartijevi predstavljaju tri snažna motiva za uništenje Libije od strane zapadnih sila i njihovih međunarodnih finansijera:

1. Gadafijev plan da uspostavi zlatom podržanu valutu, koja bi na kraju postala pan-afričkom valutom i time ekonomski ujedinio afričkim zemljama i oslobodio ih zapadnog imperijalizma;
2. Želja SAD za uspostavljanjem vojne kontrole nad Afrikom koja bi oterala kineske investitore;
3. Navodna tužba vredna 7 triliona dolara za naknadu štete nastale raskinutim ugovorima sa evropskim zemljama tokom “kolonijalne ere”, a koju je inicirao Gadafi u ime svih afričkih zemalja.

Daleko od oslobođenja libijskog naroda od diktature, NATO bombardovanje 2011. godine za cilj je imalo da održi dominaciju SAD i EU nad Afrikom. Ali ono šta zaista upada u oči je potpuna bezobzirnost prikazana u Libiji (a i drugde, uostalom) i od strane NATO-a i od strane pobunjenika, kao i razaranja koja su sa uživanjem demonstrirali cepajući zemlju na delove. Oni imaju pristup visoko tehički opremljenom naoružanju i vozilima što im omogućava da ”uberu plodove uništavanja” kakvo su ranije mogli samo bogovi da izvedu. Njihov ručni rad ima psihopatski rukopis i rezultat je ogromne uništavajuće Zapadne civilizacije i oberučke prihvaćenih principa uništavanja, na slavu Zapada i libijskih pobunjenika. Morijartijevi su bili svedoci velikog broja stvari dok su putovali po zemlji kao međunarodni posmatrači ispred komisije za utvrđivanje činjenica koju je pokrenula omladinska međunarodna organizacija i pričali su o bekstvu nakon zarobljavanja od terorista, ali i progonu i pritiscima koje i dan-danas nad njima provodi vlada SAD.

Sponsored Links:

Jedna od najvažnijih stvari koju treba razumeti o Libiji u 2011. godini je da Gadafi više nije bio formalni politički lider u zemlji. Od 2006. godine u suštini je bio libijski duhovni vođa, simbol ,iako on nije nastavio da zastupa interese ljudi na međunarodnoj sceni. Oblik vladavine u zemlji – Libijskoj Arapskoj Džamahiriji – bio je nominalno socijalistički u smislu da je bogatstvo pravilno raspoređivano, ali to je mnogo više od toga. Gadafi je stvorio, ili je bio inspiracija za nešto najbliže ”utopiji na Zemlji”. Libija nije bila samo demokratska (u pozitivnom smislu te reči) već i humana na način koji nije viđen na Zapadu dugo, dugo vremena. Zamišljeni svet o kojem ste možda samo sanjali, gde nema dugova, nema osiguravajućih društva, nema banaka (sigurno ne Centralnih banki), u kom su potrebe svih zbrinute… pa, to je Libija prije 2011. Nesporazumi među ljudima uglavnom su rešavani bez državne intervencije. Libijskia skromna vojska je bila opremljena sovjetskim oružjem iz 1980-ih, pa je tako postala laka meta za ogromnu vatrenu moć NATO-a. Od Lokerbija i bombaškog napada u berlinskoj diskoteci zbog kojih su ga CIA i prijatelji izolovali, Gadafi je postao paranoja u međunarodnoj zajednici. Nakon napada 11. septembra, on je nastojao da zakopa ratnu sekiru sa Zapadom i obavezao Libiju da bude deo Bušovog rata protiv terorizma, pružajući bogate informacije o radikalima u svojoj zemlji i pravio je dogovore koji bi podigli višedecenijski embargo Libiji i, ne najmanje važno, tvrde Moriartijevi, davao je masovno mito zapadnim liderima, kao što su bivši francuski predsednik Nikola Sarkozi i Barak Obama (preko jednog od njegovih stričeva). Sarkozi je ispitivan od strane policije zbog primanja 50 miliona evra od Gadafija za predsedničku kampanju 2007.

Zapadni političari vraćaju Gadafiju ekstremnim oblikom “promene režima” koja je rezultirala bukvalnim kasapljenjem Gadafija od strane pobunjenika koje je podržavao Zapad. Morijartijevi opisuju kako su snage NATO-a bombardovale arhivske zgrade u zemlji, u očiglednom pokušaju da se eliminišu svi tragovi libijske istorije. One su raznele kuće, ulice, prodavnice hrane, škole, bolnice, osnovnu infrastrukturu za snabdevanje vodom, žitna polja i mladice palmi. Oni su ”otvorili” zemlju za ono što je danas zaista “propala država” sa svakodnevnim nasiljem i ne jednom već dve konkurentske vlade. Libija ima neke od najbolje očuvanih rimskih ruševina u celom Mediteranu. Ne zna se da li je NATO bombardovao i njih, ali na osnovu onoga što se dešava u Siriji, to je samo pitanje vremena pre nego što budu potpuno uništene. Libijski pobunjenici (koji danas operišu kao ISIS u Siriji i Iraku) kojima su zapadni građani oduševljeno klicali, bili su mozgovi potpuno uništenih drogom. Moriartijevi kažu kako su čuli krike libijskog vojnika koga su uvukli u hotel u Tripoliju, odveli na sprat i tamo mučili do smrti. Džamije su pretvorene u centre za mučenje od strane islamističkih pobunjenika, gde je silovano na hiljade ljudi, sečeni na komade, ud po ud, i silom hranjeni kako bi ostajali u životu.

Broj poginulih od bombardovanja NATO-a i njegovih ludih eskadrona smrti je, na osnovu podataka koje su Morijartijevi prikupili i prosledili od plemenskih vođa, najmanje 600.000. Stanovništvo Libije brojalo je 6 miliona u to vreme. Morijartijevi kažu da je 40.000 onih koji su mučeni do smrti. Na osnovu sastanaka sa plemenskim vođama, oni su prijavili komisiji za utvrđivanje činjenica da je 100.000 ljudi ubijeno u NATO bombardovanju u prvom mesecu.

loading...

Oni tvrde da je NATO bacio više bombi na Libiju od marta do oktobra 2011. godine nego što je upotrebljeno u celom svijetu tokom Drugog svetskog rata. Cifra kojom barataju za broj pobunjenika je mnogo veća nego igde drugde – 250.000 pobunjenika koji su svakodnevno dolazili u zemlju iz svih zemalja Bliskog Istoka i šire. Jasno je da su teroristi posebno na meti imali crne Afrikance, čiji pokolj Morijartijevi opisuju kao “crni genocid”. Postoji najmanje 128 masovnih grobnica u zemlji.J oš dva miliona ljudi je raseljeno, jedva preživljava u izbegličkim kampovima na Tunižanskoj i Egipatskoj granici.

Četvrt miliona terorista, to vam daje ideju o obimu ovih američkih proksi ratova. Nije ni čudo što se kombinovane snage Sirije, Irana, Iraka i Hezbolaha bore protiv ISIS-a u siriskoj pustinji – oni se bore protiv mnoštva imeprijalističkih pešadinaca. Zapadne sile su stavile embargo Libiji na hranu, vodu i sanitetski materijal – baš kao što je sada slučaj sa Jemenom. Hiljade naoružanih kamiona napunilo je teretom brodove u luci istovarujući hamere, SUV-ove, i tovareći nanovo kao osnovne stvari tešku artiljeriju i plaćenike. Morijartijevi opisuju dolazak helikoptera u Tripoli sa nosača aviona i nasumično pucanje po svemu i svačemu. 1.300 ljudi, uglavnom civila, ubijeno je već prvog dana osnivanja tzv ”zone zabrane letenja” od strane NATO-a. Šestog dana ovog prevrata maskiranog u revoluciju, postavljen od strane Zapada, Nacionalni Prelazni Savet Libije osniva prvu centralnu banku ikada. Da bi Libija bila dobrodošla ponovo u međunarodnu zajednicu sva njena gotovina, dragoceni metali i ostala sredstva kući i u inostranstvu prepisana su novoj, privatnoj, Centralnoj banci Libije koju kontrolišu stranci.

Morijartijevi kažu da su pristali da se izgradi trajna izraelska baza i da imaju dokumenta koja to potvrđuju. Danas su u naše ime zabili zastavu u novu zemlju, sutra će nas mrzeti zbog naše slobode. Da ste u to vreme bili novinar u Libiji, bili biste relativno bezbedni, ne zato što ove poštuju novinare kao neutralne posmatrače, već zato što su novinari radili za njih. Morijartijevi imaju dokaz o ubačenim novinarima, i ne samo katarske Al Džazire čije je osoblje bilo sa teroristima od prvog dana i lično pozivalo na vazdušne udare i delovalo rame uz rame sa njima. Morijartijevi znaju šta se desilo u napadu na ”ambasadu” u Bengaziju 11. septembra 2012. Imali su prethodna saznanja o napadu, ali niko u Vašingtonu nije bio zainteresovan za ono što su čuli na terenu. Nakon toga, meštani su im rekli gde mogu naći napadače. Još uvek nema interesa iz Vašingtona; najava američkog Stejt Departmenta za ”nagradu od 10 miliona dolara za informacije koje bi dovele do hapšenja Stivensovih ubica” je bilo čisto pozorište. Moreijartijevi su opisali detaljno, na osnovu izjave očevidaca sa kojima su razgovarali, šta se dešavalo u rezidenciji te noći. Između ostalog, Stivens je izgleda bio ubijen i pre početka napada.

Na pitanje zašto je ambasador Kris Stivens žrtvovan, oni sumnjaju zato što je “previše znao”. Stivens je nadgledao – ili je bar duboko upleten u – pošiljke oružja i terorista preko rezidencije u Bengaziju, koja je u stvari ”sigurna kuća” CIA-e, u Siriju, da ubrzaju proksi rat američke vlade protiv Asada, koji je ozbiljno počeo rano u 2012. godini. Morijartijevi ukazuju na to da je Stivens verovatno pokušavao da obezbedi isporuku 20.000 prenosivih MANPAD zemlja-vazduh raketa teroristima.

Sponsored Links:

Kada su Morijartijevi zarobljeni u Libiji, američka vlada im je u suštini rekla da “iskoriste prljav veš”. Beg je postao moguć kada ih je ruski ambasador uputio na brod za spasavanje koji je poslala vlada Malte. Oni su uzalud pokušavali da pronađu brod, a on nikada nije pristao jer je situacija bila veoma opasna. U povratku u svoj hotel u Tripoliju saterani su u ćošak od strane pobunjenika koji su im rekli da su njihova imena na njihovim listama. Tada shvativši da su oni pristojno plaćeni za svaku osobu koju ubiju uz bonus ako masakriraju i spale tela, mislili su da im je došao kraj. Gledali su kako zapadne TV ekipe snimaju razgovore sa stranim državljanima, a kasnije su shvatili da je to bilo dozvoljeno samo zato što su izjave ovih ljudi kasnije koristili u zapadnim medijskim izveštajima kao dokaz o “zločinima počinjenim od strane Gadafijevog režima”.

Morijartijevi su konačno čudesno pobegli iz tog pakla koji je stvorio NATO kada su platili 16,000 dolara “pobunjenicima”, od kojih se jedan sažalio na njih i odveo ih na sigurno. Kako im je neko iz američke vojne obaveštajne agencije kasnije rekao,”Svi vi treba da budete zapisani u Ginisovu knjigu rekorda jer niko nikada nije pobegao Al Kaidi živ.”

Obratite pažnju, Morijartijevi su obični poslovni ljudi koji nisu imali antizapadne ili liberalne motive da u Libiju dolaze ”sa sekirom”. Njih je tamo poslao američki kapitalizam.

Kada su konačno, preko Tunisa i Rima, došli u SAD, Morijartijevi su ispitivani o svom povratku i u prvih godinu dana stalno su razgovarali sa raznim obaveštajnim agencijama. Američki zvaničnici su hteli svoju priču i dokaze koje su skupili za komisiju za utvrđivanje činjenica, ali Moriartijevi su shvatili da se informacije koriste za pomoć umesto da zaustave teroriste u Libiji. Nakon što im je direktno rečeno da ”ćute, inače…”, oni su izašli u javnost sa svojim informacijama. Više pretnji smrću je usledilo i oni su jedva izbegli pokušaj hapšenja za posedovanje droge. Njih redovno maltretiraju vladini agenti i ometaju ih oko ponovnog započinjanja njihovog posla sa uljem za čišćenje ili dobijanja zaposlenja. Morijartijevi žive zapušenih usta.

Sponsored Links:
loading...