Beogradski obućar dao je obaveštenje da je spreman da da mesečnu zaradu od 100.000 dinara nekome ko je voljan da uči i radi za njega, a kasnije i da ga zameni u poslu.

Sponsored Links:

Vasilije Milosavljević već više 40 godina radi kao obućar, krojač i tašner. Njegova radnja nalazi se na Slaviji, a već duže vreme nalazi se u problemu, jer ne može da nađe sebi zamenu u ovom retkom zanimanju.

Ljubav prema obućarstvu nasledio je od svojih predaka. Kaže da je posao učio od svog pradede, dede i oca kada je imao samo 7 godina.

“Spreman sam da dam toliku platu, materijal i čitavu radnju kasnije, samo da me neko malo odmeni. Dobrog majstora ne mogu da nađem, evo već deset godina. Ljudi su lenji, posao nije primamljiv za mlade, kažu da je prljav.

Sponsored Links:

A to je šteta, jer osnove zanata mogu da se savladaju u roku od godinu dana, a sve ostalo je usavršavanje”, objašnjava čika Vasa, za koga je obućarstvo sad već stvar genetike i to sto godina.

“Prvo sam bio šegrt, a tada nismo imali ni mašine, sve si morao ručno. Sad je mnogo lakše! Sve ide lako, pendžete, fleke, izrada nove obuće, krpljenje…

Kad bih se ponovo rodio, ja bih opet bio obućar. Sve što je potrebno je da radiš ono što voliš, da budeš pedantan, obraćaš pažnju na detalje i da ne zabušavaš.”

loading...

“Mušterija mora da bude zadovoljna, jer će tada jedino da se vrati kod vas. Ona voli tu cipelu i drago joj da joj povratiš život! zato ja radim od sedam ujutru do sedam uveče”, objašnjava Vasa i naglašava da ima oko stotinak klijenata dnevno, što mu omogućava da zaradi nekoliko desetina hiljada dinara.

U njegovom carstu, sve je puno torbi, kaiševa, kožnih sedla i amova. Obuća preovladava na pretrpanim policama, stara i nova.

Gosti stalno prolaze, najčešće komšije i ambasadori. Mušterije se zadovoljno smeškaju, a Vasa – čiji sinovi poseduju fabriku za izradu obuće, ali ne planiraju da se bave popravkama – čeka na društvo dok ponavlja “Da bi voleo da umre na poslu”.

(Izvor: Opanak.rs)

Sponsored Links:
loading...