Zagrebački „Jutarnji list“ objavio je zanimljiv tekst kojim kroz priču o jednom Marinu objašnjava kako izgleda biti Srbin u Hrvatskoj 2016. godine.

Sponsored Links:

„Najtežih sedam minuta u danu Marinu počinje u 7.40 ujutro, kada se na autobusnom terminalu Črnomerec ukrca na liniju 128“, piše na početku teksta u „Jutarnjem listu“.

Taj autobus vozi prema Svetom Duhu, gde Marin pohađa gimnaziju. Osim njega i njegovih školskih prijatelja, u autobusu su i njegovi vršnjaci iz susedne srednje škole.

Sličnih su godina, sličnih interesovanja, ali je razlika u tomu što su Marin i njegovi prijatelji Srbi.

Sponsored Links:

Autobus na putu od Črnomerca do njegove škole stane na četiri stanice, a te četiri stanice izgledaju kao „postaje križnog puta“.

– Šta je, Srbendare? Dobili ste najmoderniju školu, a žalite se da nemate nikakvih prava. Četnički sinovi. Smrdite – rečenice su koje Marin i njegova ekipa slušaju na tom sedmominutnom putovanju.

Uglavnom ćute, iako bi im najradije odgovorili.

loading...

Neprijatne scene oni najsigurniji drže za sebe, ali ima i onih, poput Marina, koji svakodnevne traume verbalnog nasilja dele sa svojim profesorima.

– I sama se vozim tim autobusom i takvih i mnogo brutalnijih uvreda naslušala sam se i ja. Deca mi se poveravaju i to je teško slušati. Najlakše je tu decu okriviti ili slegnuti ramenima i reći kako se tu ništa ne može.

No te scene samo su odraz društva i aktuelne situacije u kojoj živimo – kaže mi Mira Bičanić, profesorka hrvatskog jezika koja već 11 godinu radi u Srpskoj pravoslavnoj Opštoj gimnaziji „Kantakuzina Katarina Branković“ u Zagrebu.

Marin je u sedmominutnoj vožnji do škole bio i 6. novembra prošle godine, kada su njega i njegove prijatelje napali vršnjaci iz susedne škole. Nakon izlaska iz autobusa, „komšije“ su posegnuli za kamenjem i počeli da gađaju svoje vršnjake.

Sponsored Links:

Marin i njegovi prijatelji pobegli su u dvorište svoje gimnazije, a jedan bačeni kamen završio je na prozoru Duhovnog centra u kojem stanuje mitropolit zagrebačko-ljubljanski Porfirije, a koji se nalazi uz srpsku gimnaziju.

Zbog toga je za ovaj slučaj saznala javnost. Niko od učenika nije bio povređen, ali je trauma od neprestanog verbalnog maltretiranja ostala.

Zato Marin, a i mnogi njegovi prijatelji, više u školu ne odlazi u 7.40 s terminala na Črnomercu, nego mnogo ranije. Iz škole ne odlaze odmah nakon što zvono označi kraj nastave, već pričekaju 30-ak minuta.

Na taj način, uvereni su, izbeći će u autobusu svoje vršnjake – „komšije“.

Sponsored Links:

Za potrebe ove priče učenika srpske gimnazije nazvali smo Marin. On se zove drugačije, a njegova iskustva i iskustva njegovih prijatelja, ispričala nam je profesorka Barić, piše Jutarnji.

loading...