To je bilo dete kakvo se više ne rađa. Samo su mi javili da ga nema – priča Mirko iz varošice Murino, koju je NATO zasuo sa 17 bombi. Murino, Crna Gora. Malo, gotovo zaboravljeno mesto.

Sponsored Links:

Niko nije slutio da će se upisati u crnu istoriju, tokom NATO agresije na Jugoslaviju. Šest civila, od čega troje dece poginulo je kada je zasuto bombama. Mirko Knežević je tada izgubio sina (13).

„To je bilo dete kakvo se više ne rađa. Bog ga je obdario bio svim i svačim, nikad bolestan nije bio. A onda, samo sam čuo da ga više nema. To me toliko pogodilo, da ni sam ne znam kako opstajem“, kaže nam Mirko, koji je 17 godina zavijen u crno, sa ranom za sinom, koja ne prestaje da boli.

Danas bi Miroslav imao 30 godina, da se tog kobnog dana, na meti NATO napada nije našlo jedno malo, nikom krivo i dužno mestašce u Crnoj Gori.

Sponsored Links:

„Ti su avioni prolazili svakakog dana, niko nije obraćao pažnju, niti se nadao da će se ovo desiti. Čuli smo preko štampe da će da gađaju samo vojne ciljeve, a oni gađaše naše civile u Murinu. Nenajavljeno“, govori Mirko, a svaka reč mu oplakuje sudbinu koja ga je snašla.

„Nisam bio tu, došao sam uveče, nisam ni znao da mi je dete poginulo. Bila je straža na Murine, jedan kilometar udaljeno, rekli su mi da mi dete nije poginulo, nego je sklonjeno kod nekoga u šume. Tražili smo ga, ali ga nismo našli“, seća se kobnog dana. Onda ga je vojna komisija odvezla za Berane, gde je saznao da mu je sin (13) u mrtvačnici.

„Poznao sam ga samo po patici“

loading...

„To je teška priča, kao u najgorim filmovima, ne dao Bog nikome da doživi što sam ja doživeo, ali šta mogu. Sve je sprženo bilo, samo jedna noga zdrava, nisam mogao da ga prepoznam, samo po patici. Sve je bilo unakaženo, ni glave, ni ruku, ni nogu, samo jedna je ostala sačuvana. To je stvarno, ne daj Bože, ali se borimo nekako“, priča za SrbijuDanas nesrećni čovek.

Lako je moglo da se desi da Miroslav ne pogine, smatra Mirko, ali se sudbina poigrala. „Bio je sa decom na košarci, preko mosta, kad su pale borbe upozorenja u Žanjici (obližnje mesto). On je pretrčao preko mosta, ali je prodavnica bila na samom kraju mosta, a tu su bile neke učenice sa kojima je išao u školu. Vrištale su, kao da su predosećale.

Ostao je sa njima da vidi šta se dešava, zašto vrište toliko i u tom momentu je pala bomba i sve troje pobila. On je mogao da pretrči, da se spasi da nije bilo tih devojčica“, tvrdi Mirko. To su bile Julija Brudar (10) i Olivera Maksimović (13). Njih su sa Kosova poslali u ovo selo, da ih zaštite od haosa koji je tamo vladao. Kobnog dana su krenule u prodavnicu – htele su da pripreme kolače za svoje, koji su sa KiM trebalo da dođu u posetu.

Mirko ne krivi samo NATO, već i državu, i sa njom se i tuži

Sponsored Links:

„Najcrnje bih rekao o Đukanoviću, crnji mi je nego NATO. On je naš čovek koji radi protiv svog naroda crnje nego oni. Previše smo ogorčeni na njega – kaže nam ovaj očajni otac, koji tvrdi da država nije uradila ništa da spreči pogibiju, da ih obavesti, ali ni svih 17 godina kasnije nije preduzela ništa“, nisu dobili nikakvu nadoknadu.

„Nije bilo sirena! Jeste u Plavu, ali nismo mi to čuli. Mi smo toliko puta bili u Plavu, i tog dana je on (Miroslav) bio sa nama u Plavu. Meni je majka bila bolesna, i morao sam da idem da joj odnesem lekove, a on je produžio sa društvom na Murinu. Niko se nije nadao ovom zlu. Ja pitam ove u Plavu što se ne sklanjaju, kažu: ma neće nas. Navikli smo se bili na sirene…“

Nema utehe

„Teško mi možemo to da prebolimo, nikakve utehe nema. Ja sam u 82. godini, žena 65. godina. Dve kćerke i sin su mi u Podgorici. To me održava, inače, ne znam kako bismo opstali. Miroslav je, kaže, bio maza, miljenik kuće, miljenik svih.“

Sponsored Links:

„Posle 9 godina smo ga dobili, troje smo dobili jedno za drugim, a onda njega posle 9 godina. On je bio za sve, dete kakvo se ne rađa.“ Čak 17 bombi bačeno je krajem aprila na ovu varošicu, i time uništilo živote njenih meštana zauvek.

(Izvor: vaseljenska.com)

loading...