Da ni onima koji žive „preko grane“ nije savršeno pokazuje i ispovest Srbina koji u Švajcarskoj živi 20 godina, a koji je pri poseti Beogradu svom dobrom prijatelju otkrio kako život i rad tamo zaista izgledaju.

Sponsored Links:

Da ni onima koji žive “preko grane” nije savršeno pokazuje i ispovest Srbina koji u Švajcarskoj živi 20 godina, a koji je pri poseti Beogradu svom dobrom prijatelju otkrio kako život i rad tamo zaista izgledaju. U nastavku pročitajte ispovest čoveka koji nije želeo da otkrije svoj identitet.

“Došao mi je prijatelj iz Ženeve. Odveo sam ga na sladoled. Danas u Beogradu moguće je pojesti izvanredan sladoled u pristojnom ambijentu uz sasvim solidan espreso. Ima 30 godina. Nije oženjen, trenutno nema devojku. Radi tek toliko da nema sopstveni život.

Ima dosta posla, dobar sako, novi ajfon, i pristojnu dozu nezadovoljstva. Ima toliko novca da ga ne hvata panika koja mori njegove vršnjake u Srbiji. Pošto nema panike koja ljudima ipak daje neku živost, on izgleda umorno i prezasićeno. Trideset godina rada u strogo uređenom sistemu, nikakav kapital, i nikakvo emotivno zaleđe zvano porodica.

Sponsored Links:

Živi u elitnoj četvrti Koloni u iznajmljenom stanu. Teško je tamo imati nešto svoje. Sve te tera da radiš i trošiš. Dok radiš, možeš pristojno živeti, kad odeš u penziju bežiš iz Švajcarske glavom bez obzira. Ima 30 godina i 10 godina radnog staža. Retko ko ovde može tim da se pohvali.

Vikend nema. Jedan dan nedeljno mu je slobodan i pritom taj dan se stalno menja. Radi za Novu godinu i Božić. Kada dođe u Srbiju, svi ga gledaju kao gastarbajtera. Svaku njegovu misao mere kroz švajcarske franke.

Najbolji prijatelji gledaju ga kao potencijalnog investitora koji će kao “deus ex machina” doći i rešiti njihov najveći poslovni neuspeh – nezaposlenost. O devojkama je izlišno govoriti. Bivše drugarice su prestare za njega, a one mlađe u njegovom prisustvu brzo obole od sponzorštine i starletizma.

loading...

I pored beznadežne situacije koja ništa ne obećava, moj prijatelj je razbio kasicu prasicu i pošto je izbrojao 15.000 evra došao je u rodni Beograd i obložio kuću kamenom. Pored nove kamene fasade podigao je i ogradu preko 2 metra i obložio je istim onim kamenom.

Na moje pitanje da li je mogao pametnije da uloži novac (pitanje sam formulisao sa jednim izbezumljenim “zašto?”) odgovorio mi je da je kamen večan.

U Švajcarskoj gde su šljakeri iz Srbije očigledno efemerni i nebitni, jedan Beograđanin – Srbin u najboljim godinama i u naponu snage daje crno ispod noktiju kako bi obložio svoju porodičnu kuću “večnim” kamenom. Potpuno je jasna njegova potreba da sačuva i konzervira kuću u kojoj je proživeo bezbrižno i srećno detinjstvo i koju vezuje za svoj dom.

loading...