Porodica mu gladuje: Vojislav Perović, otac troje maloletne dece i ratni invalid, koji je spasao celu jedinicu, fizikališe i dresira pse kako bi preživeo jer mu ni žena nije zaposlena.

Sponsored Links:

Oficir, otac troje maloletne dece, invalid. Čovek koji je najzaslužniji što su se svi vojnici iz legendarne jedinice „Džoker“, posle krvave odbrane karaule Košare, živi vratili svojim kućama. Ratni heroj Vojislav Perović (45) danas kosi travu u tuđim dvorištima i dresira pse. Tako preživljava.

Na tribini održanoj pre tri dana na Pravnom fakultetu u Beogradu povodom navršavanja 17 godina od završetka bitke na Košarama, najčešće se moglo čuti ime Vojislava Perovića.

Junačka jedinica

Sponsored Links:

Zlatko Solunac, pripadnik 5. bataljona 125. motorizovane brigade Vojske Srbije, i najmlađi heroj s Košara Vojislav Vukašinović prekidali su svečane govore da bi za život zahvalili jednom čoveku – upravo poručniku Peroviću.

– Suze su mi same krenule kad sam ih video ovde i kad sam čuo kako mi zahvaljuju. Njihove reči su najveće priznanje koje sam mogao da dobijem u životu. Srce mi je puno kad ih vidim posle 17 godina sve žive i zdrave. Dobro, ne baš najzdravije, ali bar smo živi – kroz gorak smeh priča za Kurir Perović, koji je rat 1999. godine završio kao invalid četvrte kategorije.

Tada, te 1999. godine sa 28 godina, na obroncima Prokletija nedaleko od Đakovice i Dečana, u najžešćim udarima NATO bombardovanja na tadašnju Jugoslaviju, komandovao je legendarnom jedinicom „Džoker“ u okviru 125. motorizovane brigade VS.

loading...

– Junačka je to bila jedinica! Niko nije poginuo, ali to je božja zasluga. Od mojih samo sam ja teže povređen pošto sam ranjen minobacačem 1. maja u planinama. Sledećeg dana su me odneli u pećku bolnicu. Imam ožiljke po celom telu, levom ramenu, ruci, oštećen mi je i sluh, 80 odsto sam invalid. Ipak, borci s Košara su živi dokaz da se sve može preživeti – kaže Perović.

Mizerna penzija

Danas ovaj ratni vojni invalid živi u Beogradu od invalidske penzije sa suprugom i troje maloletne dece. Ipak, penzija nije dovoljna.

– Supruga ne radi, čuva decu. Imam dve ćerke od po 16 i 14 i sina od 12 godina. Radim te povremene poslove, kada ih ima… Šišam travu, dresiram pse… I čekam moju Srbiju da me pozove ako joj ikada ponovo zatrebam – priča ovaj zaboravljeni heroj.

Sponsored Links:

Na Veliki petak 9. aprila 1999. u tri sata posle ponoći počela je masovna artiljerijska paljba iz pravca Albanije na karaulu Košare, uz pešadijsko učešće OVK radi kopnenog prodora u Srbiju. Bitka je završena 14. juna potpisivanjem Kumanovskog sporazuma i povlačenjem VJ.

Pakao karaule
IZVLAČIO LEŠEVE POGINULIH

Zlatko Solunac, pripadnik 5. bataljona 125. motorizovane brigade, služio je vojsku u Kosovskoj Mitrovici te 1999, kada su ga 11. aprila, dva dana posle zvaničnog početka odbrane Košara, poslali na paklenu karaulu – da izvlači leševe preminulih saboraca.

– Taj teren je zaista bio paklen – potok, planine, razrovana zemlja, mraz. Često su napadali noću. Život dugujem svojim oficirima. Bila je to najbolja jedinica u kojoj sam služio – priseća se pakla jugoslovensko-albanske granice Solunac.

Sponsored Links:
loading...